„Mi­lo, lo­po­ve, Mi­lo, lo­po­ve…“, ori­lo se opet ovih da­na pod­go­rič­kim uli­ca­ma, pod­sje­ća­ju­ći one ko­ji du­že pam­te na vri­je­me kad je sve po­če­lo i ka­da je ozna­čen su­no­vrat Cr­ne Go­re po svim po­ka­za­te­lji­ma, a po­naj­pri­je mo­ral­nim. Taj slo­gan već sko­ro dva­de­set go­di­na ne­za­o­bi­la­zan je dio de­ko­ra opo­zi­ci­o­nih oku­plja­nja i pro­te­sta gra­đa­na ko­ji, ka­ko lič­nim ta­ko i ko­lek­tiv­nim in­stink­tom, osje­ća­ju da ih je pre­mi­jer, ko­ji je al­fa i ome­ga svih unu­tra­šnjih, spolj­no­po­li­tič­kih i eko­nom­sko – so­ci­jal­nih de­ša­va­nja sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re, us­kra­tio za mno­go to­ga i da je per­so­ni­fi­ka­ci­ja svih nji­ho­vih noć­nih i dnev­nih mo­ra. Mi­lo je, ta­ko, tar­ge­ti­ran kao glav­ni kri­vac za iz­gu­blje­na rad­na mje­sta, za ra­zo­re­ne po­ro­di­ce, za glad i ele­men­tar­no si­ro­ma­štvo, za gu­še­nje gra­đan­skih i lič­nih slo­bo­da… A vi­še od sve­ga, ovaj uz­vik ne to­li­ko ka­rak­te­ri­za­ci­je ko­li­ko ne­iz­re­ci­vog gnje­va, iz­raz je ne­po­gre­ši­vog osje­ća­ja na­ro­da da su mu Mi­lo i Mi­lo­vi, po­red sve­ga osta­log, ukra­li du­šu i da tim ukra­de­nim (i Go­go­lje­vim mr­tvim) du­ša­ma, kao vam­pir ko­ji si­sa­ju­ći krv svo­jih po­da­ni­ka tra­ju svo­ju smr­to­no­snu be­smrt­nost, odr­ža­va­ju se­be i svoj esta­bli­šment na vla­sti.
„Mi­lo, lo­po­ve, Mi­lo, lo­po­ve…“, da­kle, ni­je sa­mo po­li­tič­ka pa­ro­la upe­re­na pro­tiv čo­vje­ka ko­ji je apo­te­o­za ko­ja de­fi­ni­še Cr­nu Go­ru i sve u njoj već i vid unu­tra­šnjeg ot­po­ra na­sto­ja­nju da se re­de­fe­ni­še isto­rij­ski, kul­tur­ni, na­ci­o­nal­ni i ci­vi­li­za­cij­ski trag ko­jim smo, kao na­rod i kao dr­ža­va, išli i tra­ja­li vje­ko­vi­ma. Uz taj uz­vik po­či­nja­la su i nji­me su se za­vr­ša­va­la sva opo­zi­ci­o­na oku­plja­nja, bez ob­zi­ra na to ko ih je or­ga­ni­zo­vao i pred­vo­dio. Taj uz­vik i ta pa­ro­la bi­li su li­ni­ja raz­dva­ja­nja ko­ja je, oštra ka­ko u de­fi­ni­ci­ji ta­ko i u to­nu, po­put ži­le­ta raz­gra­ni­ča­va­la kriv­ce od ne­vi­nih, po­šte­ne od lo­po­va, dže­la­te od žr­ta­va, gre­šni­ke od pra­ved­ni­ka. Za tom pa­ro­lom, kao za za­sta­vom, stu­pa­le su ko­lo­ne onih ko­ji se ni­je­su mi­ri­li s Mi­lo­vom sa­da­šnji­com i nje­go­vom vi­zi­jom pu­ta u sju­tra­šnji­cu. Ona je bi­la iden­ti­fi­ka­ci­o­na kar­ti­ca ne­pri­pa­da­nja Mi­lo­vi­ma i pri­pa­da­nja opo­zi­ci­o­na­ri­ma, ma ka­ko se oni zva­li.
A ako je ne­ko, u vi­đe­nju ogrom­nog bro­ja gra­đa­na, ozna­čen lo­po­vom, ma­kar to bi­lo i u pre­ne­se­nom, ši­rem po­i­ma­nju zna­če­nja to­ga poj­ma, on­da se ti­me isto­vre­me­no ovi­ma s dru­ge stra­ne sla­la ja­sna po­ru­ka da se s lo­po­vom i lo­po­vi­ma ne mo­gu ti­kve sa­di­ti. Jer, taj isti na­rod, iz­vi­ki­vač pa­ro­le, ka­že „s kim si, ona­kav si“! Zna­ju­ći sve to, vo­đe di­je­la onog na­ro­da „što se ne šće u lan­ce ve­za­ti“ do jed­nog su se kle­li da sa Mi­lom ni­ka­da i ni u če­mu ne­će bi­ti i da im se ni čor­be ne mo­gu po­mi­je­ša­ti i na­rod je vje­ro­vao u nji­ho­ve sko­ro sve­tač­ke ore­o­le, u nji­ho­vo po­li­tič­ko i sva­ko dru­go po­šte­nje, oku­pljao se uz njih i oko njih, pro­te­sto­vao, gla­sao, bi­vao po­kra­den, a opet vje­ro­vao da će sle­de­ći put bi­ti bo­lje i da će nji­ho­vi bi­ti mu­dri­ji, i ta­ko sko­ro če­tvrt vi­je­ka.
I za­to je pi­ta­nje svih pi­ta­nja ovog po­li­tič­kog tre­nut­ka Cr­ne Go­re ot­kud sa­da „sve­ci mar­ši­ra­ju“ u istom stro­ju s ‘’Mi­lom lo­po­vom’’? Ot­kud, već ko­li­ko sju­tra, u is­toj vla­di s Mi­lom na če­lu je­dan Mi­lić, sa i bez NA­TO re­fe­ren­du­ma, ko­ji je baš to­me Mi­lu i nje­go­voj vla­di spo­či­ta­vao i spo­či­tao, u no­vi­na­ma, na te­le­vi­zi­ji i po­seb­no u skup­šti­ni, lo­po­vlu­ke i ma­ri­fe­tlu­ke u iz­no­si­ma od ko­jih se u gla­vi vr­ti?
Šta ta­mo tra­ži je­dan Le­kić ko­ji je, na­kon što ga je DF vas­kr­sao i uči­nio li­de­rom, na Mi­lo­vu adre­su, lič­nu i po­li­tič­ku, is­to­va­rio to­li­ko sme­ća da ga ni sva ope­ra­ti­va Grad­ske či­sto­će tri da­na ne bi po­ku­pi­la? I još ga je i naTV meg­dan zvao, da mu, jav­no i u fa­cu, ka­že još mno­go i ne­bro­je­no to­ga. Ot­kud ta­mo URA - ju­ri­šnik Žar­ko Rak­če­vić ko­ga su, na­kon što su ga is­pu­di­li iz po­li­ti­ke, de­ce­ni­ju fi­nan­sij­ski da­vi­li kao zmi­ja ža­bu i oti­ma­li mu gdje su i šta su sti­gli? Šta će sa­da ta­mo Ran­ko Kri­vo­ka­pić ka­da je, na­kon što ga je Mi­lo po­li­tič­ki iz­no­gi­rao iz ko­a­li­ci­je, za­pa­liv­ši mu pri­tom i ne­ko­li­ko že­sto­kih ša­ma­ra u vi­du Vu­ji­ce La­zo­vi­ća i Iva­na Bra­jo­vi­ća, tom istom Mi­lu usred Skup­šti­ne i pred ka­me­ra­ma re­kao sve­ga i sva­če­ga, a ni­ma­lo li­je­po­ga i ozna­čio ga lo­po­vom, po­li­tič­kim i onim dru­gim? Ka­ko će Mi­lu do ko­lje­na ču­ča­ti je­dan Dar­ko Pa­jo­vić na­kon što je na sva zvo­na tru­bio ka­ko je baš on (a ni­je) obje­lo­da­nio i „sni­mio“ Mi­lo­ve kra­đe i pre­kra­đe ljud­skih du­ša pre­to­če­nih u gla­so­ve? I ra­zni dru­gi, ma­li i ma­lo ma­nji, u cr­ve­nim i na­ran­dža kra­va­ta­ma, ko­ji­ma su po­treb­ne po­vi­so­ke ho­kli­ce ka­ko bi svo­je opo­zi­ci­o­ne bar­ja­či­će po­di­gli što vi­so­či­je. Je li vlast, ma­kar do pr­vih iz­bo­ra, baš to­li­ko slat­ka i opi­ja­ju­ća da se, za­rad nje, mo­že bez za­dr­ške pod Mi­lov ki­šo­bran, bez ob­zi­ra na onaj slo­gan s po­čet­ka ovo­ga tek­sta?
Lo­pov(i) i sve­ci - jed­no sa dru­gim ni­ka­ko ne ide, ma­kar ne mje­re­no nor­mal­nim, na­rod­skim i ljud­skim mje­ri­li­ma. Pa, ili Mi­lo ni­je to­li­ki lo­pov, pa ga na­rod la­žno op­tu­žu­je, ili ovi s dru­ge stra­ne i ni­je­su to­li­ki sve­ci, pa im na­rod bez ži­ra­na­ta vje­ru­je. U sva­kom slu­ča­ju, ne­ma to­ga iz­go­vo­ra, po­li­tič­ke mi­mi­kri­je i za­kli­nja­nja u vi­še (dr­žav­ne) in­te­re­se ko­ji­ma se mo­že prav­da­ti nji­ho­vo za­jed­nič­ko mar­ši­ra­nje. Ali, na­rod se, hva­la Bo­gu, već do­bra­no iz­vje­štio i na­gle­dao se snje­go­va na ko­ji­ma su ov­da­šnje po­li­tič­ke i dru­ge zvjer­ke osta­vi­le i po­ka­za­le si­ja­set tra­go­va. Pa, ni­ti bez raz­lo­ga skan­di­ra onu pa­ro­lu, ni­ti će do­vi­je­ka bi­ti op­či­njen sve­tač­kim ore­o­li­ma svo­jih pred­vod­ni­ka. Već na na­red­nim iz­bo­ri­ma bi im se mo­glo do­go­di­ti da puk­nu kao ba­lo­ni po­sli­je kar­ne­va­la. E, da, kad smo već kod kar­ne­va­la, ima ih ovih da­na po Pri­mor­ju do mi­le vo­lje pa bi te­ku­ćim pre­go­vo­ri­ma lo­po­va i sve­ta­ca mo­žda ta de­sti­na­ci­ja vi­še od­go­va­ra­la.

PIŠE: Emilo labudović